Nas nekoliko (profesor Dragan Gajić, Ana Mančić, Irena Živković, ja i još par posmatrača), okupili smo se rano ujutru na krovu Anine zgrade i postavili naš teleskop. Odmah smo pristupili montaži teleskopa i već u roku od desetak minuta, teleskop je bio spreman za snimanje. Postavili smo telo mog fotoaparata Zenit na teleskop u primarni fokus uz pomoć adaptera koji smo od ranije dobili na upotrebu od Savana iz Petnice. Adapter nije baš mogao skroz u tubus tako da sam uspevao da ga nekako uguram u cev što pažljivije uz preventivno kačenje kaiša aparata o tražioc (ne bi li ovaj, ne daj Bože, pao dole). I onda se krenulo sa fotografisanjem. Ekspozicije su držane na po 15 minuta. Naravno, okidanje se vrši strogo uz žičani okidač zbog izbegavanja bilo kakvih dodatnih vibracija teleskopa. Kažem dodatnih, zato što je ipak s vremene na vreme dolazilo do naleta slabijeg vetra. Morali smo da menjamo ekspozicije, pošto do sada niko od naših kolega astronoma u okruženju nije znao da nam kaže za kolor film od 100 asa, kolike bi ekspozicije bile predviđene za Bader filter – foliju, koju smo mi inače koristili. Zato smo “šetali” ekspozicije, najviše izmedju 125 i 250 asa, sa nekoliko eksperimentalnih od 60 i 500. Pokazalo se ipak da je sve što je više od 250, i previše za snimanje Sunca Bader filterom, tj možda su čak i bolje i kontrasnije one od 500. Naravno, za sve ovo treba uzeti u obzir osetljivost filma kojim smo mi snimali. Motorno praćenje teleskopa nismo mogli da koristimo pa sam se ja žrtvovao svih šest sati da ručno pratim Sunce i da slikam. Ana i Irena su bile zapisničari. Naravno, izgoreo sam na 30 i više stepeni na Suncu kao rak. Zato se popila jedna dvolitarska flasha Coca-cole ko od šale i uz jednu finu jutarnju kaficu pride. Povremeno smo skidali fotoaparat da bi mogli i vizuelno da odgledamo tranzit Merkura. Prizor je bio zaista interesantan i nesvakidašnji. Problem oko snimanja običnim aparatom je i taj što sam jako teško mogao da izoštrim sliku, mada mi je pega koja je bila u centru Frenelovog sočiva tražioca aparata, bila baš ko naručena u sredini. Ali svejedno, ipak je bio problem, pa sam morao da pravim nekako aproksimacije defokusiranjem napred-nazad i traženja neke sredine. Moglo je verovatno i bolje od toga, ali samo adaptiranom web-kamerom ili još bolje ccd-om. U svakom slučaju, snimati filmom Sunce sa Zenit aparatom je itekako moguće. Nadam se, da ćemo možda vremenom da otkrijemo i neki trik vezan za problem izoštravanja, a ako ne, radićemo po onoj narodnoj “U rukama Mandušića Vuka …”. Dakako, vremenom bi ipak trebalo da odradimo i više od ovoga što smo do sada uradili. Mozemo kritikovati puno toga, ali za sada je ovo neki maksimum koliko se moglo sa fotografisanjem tranzita kod nas u društvu. Radićemo na tome da sve to bude još mnogo bolje, iduće godine kada nam i Venera dolazi sa svojim tranzitom u goste. U prilog ovoj priči dajemo i fotografiju sa snimanja. Na fotografiji, sleva na desno, stoje: Miodrag Sekulić (moja malenkost), prof. dr. Dragan Gajić, Irena Živković i Ana Mančić.
Miodrag Sekulic
